Klinci pišu Poezija

SAMA

Sama. Opet. Iz dana u dan.
Osećam da se moje nebo snova ruši.
Ne, to je košmar, nije san,
Osećam neverovatnu bol u duši.

Boli. Stani. Reči me seku kao mač.
Zar vam nije dovoljna nesreća moja?
Još uvek ste nesposobni da čujete plač
Ovog bednog, nizeg sloja.

Idi. Idi tugo. Pusti da me uništi tišina.
Ničeg od mene neće biti zbog ovih zveri.
I kad oni ćute, ja vikaću pred svima
Jer vrednost čoveka se izgovorenim rečima meri.


Šta me gledate? Zar vam nije dosta moje krvi?
Izigrate čoveka, ubijete ono dobro u njemu.
Šta je sad? Ko će se naslađivati prvi?
Zar ponikoste sada vi, sto bejaste najhrabriji u svemu?

Ne. Za vas suza nemam. Dragocene su mi zalihe emocija.
Šta mi vredi što vam verovah slepo?
Od mene nije ostalo nista. Samo kakva šklopocija.
Nema me vise. Doviđenja. Molim lepo!

Milena Mladenović, 16 godina, Vranje

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply