Ljudi Um

TEK POČINJEM

Kad bi se ceo život sveo na jednu kalendarsku godinu, ja bih se trenutno nalazio u njenoj prvoj nedelji. I to onoj posnoj. Bez mnogo uživanja a sa suviše odricanja i samokontrole.

Čekam da se stiša ciča koja reže kroz gradinu. Trpim je dok mi trenutno lista zanoktice, mrzne ušne resice i truni inje u zenice. Kurabecam se tako na vetrometini gologlav, a zimogrožljiv. Duvam ovu vrelinu iz sebe u pomodrele šake šapućući im kako stižu topliji dani.

Čekam da vani zabehara samo od sebe, da alergije počnu da nam vežbaju trbušni mišić, da ovaj vrbopuc u meni postane identičan onom vanjskom, da ova gruda voska više ne sija zubato i varljivo nego da peče i znoji.

Čekam strpljivo u ovoj zimskoj tmini, gde se noći jedino broje a dani preživljavaju, one duge obdanice kad će sve biti jasno i srcu vidljivo, kad će prtije biti prašnjave i utabane a ne zavejane smetovima. Dosta se kroz zimu čkiljilo spram sveće, iako se tad vidi dublje nego ikad, sada je vreme za one poglede koji pucaju glasno da zatalasaju dosadno ravnu liniju horizonta. Sada je vreme da utihnu izmaglice i susnežice, da ostane samo ona slana koje umiva u jutarnjoj ladovini.

Ja tek počinjem. Moja proleća još nisu procvetala. Moja leta još nisu vrelinom titrala vazduh. Moje jeseni još nisu prskale šare. Ja sam još uvek u krvničkoj studeni koja se jedino preživeti može maštajući o letu, lipama i lubenicama.

„Kad osetim da ni hrane više nema, ja načnem svoje vizije.“

Nemam ognja uz skut koji bi me grejao, imam jedino moje vatre raspaljivane poljupcima koje gore unutra. Te vatre koje nalagane sitnim nadanjima smrtnika kao što sam ja večno gore. Kad osetim da ni hrane više nema, ja načnem svoje vizije. Ponavljam ko mantru, ko molitvu za spas, imena moje još uvek nerođene dece koja će jesti majske trešnje, plivati u avgustovski toploj Savi i u oktobru imati kosu mirišljavu na kestenje. Onda mi bude lakše. Toplo oko srca.

A tamo pred kraj kad mi stopala opet budu hladna, ne od zime već od starosti, tada ću uvenuti kao što sve i vene sjeseni. Ja iako cvokoćem, znam da od zime umreti neću. Možda od suviše neodustajanja, možda od naivnosti i lakomislenosti, možda od verovanja da svi oni koji su me voleli su me i razumeli, ali od ove hladnoće sigurno ne. Ne danas. Ne ovde.

You Might Also Like

6 Comments

  • Reply
    ludabluna
    15/01/2016 at 15:36

    Ne daj se. 🙂

  • Reply
    malaplava
    15/01/2016 at 17:11

    Iskreno, divno i dirljivo

  • Reply
    Ljilja Vukovic
    15/01/2016 at 19:13

    Skoro sam počela čitati ova čudna a tako obična,svakodnevna razmišljanja.Obuzme me jeza,studen u duši.Često se prepoznam.Toliko sam od života očekivala!Dobila sam mnooogo!Dijete i unučad!A drugo?!?Šibao me život!I ja sam njega!I još se borimo!Kao dva psa bijesna!

  • Reply
    Katy
    16/01/2016 at 14:15

    Jarac?

  • Reply
    Blogdan: Tek počinjem – Alternativa Informacije
    08/02/2016 at 17:59

    […] Blogdan.rs […]

  • Reply
    jelenadilber
    27/02/2016 at 14:25

    Sjajno!

  • Leave a Reply