Ljudi Um

JEDINI KRIVAC ZA SVE MOJE NEUSPEHE SAM SEBI JA

Imao sam ja svoje mračne dane koji su trajali kao godine. Sad kad se okrenem i pogledam ih, shvatam da stvarno i jesu bili godine. Od 365 dana. Mraka. U kom se nije video prst pred okom. Onog najmodrijeg mraka kojim plaše decu, u kom ima kojekakvih akrepova i neizvesnosti, samoća i utvara. Onog toliko mračnog i dugog da čak i kad bi se svetlo upalilo ti i dalje ništa ne bi video jer su ti se oči navikle na mrak. U njemu sam ja živeo.

Gajio sam tada samosažaljenje kao da mi je najrođenije čedo. Opravdanja za sopstvene neuspehe tražio u sebi, a krivce u drugima. Gubio sam vreme razmišljajući o svetskim nepravdama, nefer igračima i neukazanim prilikama. Nešto sam čekao, nekog tražio, za nečim tragao. Čekao sam priliku da se pokažem. Tražio osobe koje bi mi dale svrhu. Tragao za motivacijom koja bi mi bila pokretač.

„Maštam o nekom svetu u kom reč Zauvek nije utopija nego ideal.“

Sada shvatam da se prilike ne čekaju već stvaraju radom. Shvatio sam da se sopstvena svrha ne nalazi u drugim ljudima već u nama samima i u odnosima koje gradimo sa drugima. Shvatio sam da jedino čovek koji je u stalnom pokretu može naći motivaciju u svemu i svakome, a da se želje ostvaruju samo onima koji žuljeve sa usedelih guzica zamene žuljevima na rukama i onima koji kad peče stisnu sebi zube, a ne mami suknju.

Fotografija: Eric Johansson

Fotografija: Eric Johansson

Preko mojih želja duva krajputaška prašina. Suviše su prizemne i obične jer ih je svet izanđao od izgovaranja, obezbojio ispirajući olako usta njima. Meni su posebne i svete. Ja maštam o dvoje dece koja mi godinama neće dati da se naspavam, o nekom trpezarijskom stolu sa mnogo stolica oko njega koje bi bile pune porodice i prijatelja. O obaveznim nedeljnim ručkovima. O zadnjem sedištu auta namrvljenom dečijim grisinama. Maštam o nekom svetu u kom reč Zauvek nije utopija nego ideal. Svet u kom bi toj tezi moja životna i ljubavna priča bile dokaz.

Danas sam izvan mraka, na neizvesnom putu ka ostvarenju svojih želja. Našao sam ga samo zato što sam odlučio da preuzmem odgovornost za svoje postupke. Našao sam mesto pod suncem gde su moje želje ostvarive, našao sam neke poljupce uz koje je sve lakše, i našao sam čoveka koji je kriv za sve moje neuspehe. Taj svirepi stranac zbog kog mi u životu toliko dugo nije islo, koji me je drzao utamničenog u tmini, taj čovek sam sebi bio Ja.

Danas sam tamo gde želim da budem. Tačnije, danas sam tamo gde zaslužujem da budem. Ni više, ni manje od toga. Na ovom mom neizvesnom putu često duvaju vetrovi, nekad u susret, nekad u leđa, ali ja grabim napred jer znam da je cilj jedino u tom pravcu. Isto tako znam da na ovom našem životnom putu, jedini krivci za sve što nismo i jesmo – smo mi sami, i da nikada nećemo postati ono što želimo da budemo ako živimo kriveći druge za ono što smo danas.

You Might Also Like

11 Comments

  • Reply
    Ana
    30/11/2015 at 19:50

    Odlican i divan tekst! Naslov, naravno, vazi za svakoga od nas. Pitanje je, na dalje, da li postoji dovoljno svesti da nam je svima potrebna pomoc za prevazilazenje…sebe, tj.nase „mracne“ strane…??

    • Reply
      ana
      09/12/2015 at 17:40

      savrsenoo!!! i ja za sada samo mastam..
      Maštam o nekom svetu u kom reč Zauvek nije utopija nego ideal. Svet u kom bi toj tezi moja životna i ljubavna priča bile dokaz.

  • Reply
    Alternativa Informacije
    30/11/2015 at 22:19

    […] blogdan.rs […]

  • Reply
    Jedini krivac za sve moje neuspjehe – Alternativa Informacije
    30/11/2015 at 22:26

    […] blogdan.rs […]

  • Reply
    IQuote
    01/12/2015 at 15:27

    U potpunosti se slazem i toplo preporucujem svima – Antoni de Melo „Budjenje“

    Svako dobro

  • Reply
    IQuote
    01/12/2015 at 15:29

    U potpunosti se slazem i toplo preporucujem, svima – Antonio de Melo „Budjenje“.

    Svako dobro.

  • Reply
    Gordana Knežević Monašević
    02/12/2015 at 15:36

    Dok čitam ovaj tekst, koji je naizgled slučajno, a ništa nije slučajno, došao do mene baš u trenucima dok u mraku pokušavam da napipam prekidač za svetlo, imam utisak kao da mi sopstveni odraz u ogledalu kaže: „Možeš ti to, lutko! Upali svetlo!“ Hvala ti, Bogdane.

  • Reply
    LaBiLnA
    02/12/2015 at 19:39

    Skidam kapu. Svaka čast momče, postaješ čovek…

  • Reply
    nemoomnia
    25/01/2016 at 14:15

    Ok, ali bilo bi interesantno znati šta Semjuel Beket i sa druge strane Franc Kafka misle o ovom tekstu ovde.

  • Leave a Reply