BELO OGLEDALO

Životom nateran, sudbinom proklet a školovanjem osposobljen da pišem. Neko trči, neko odvrne muziku, neko plače, neko se napije, neko udari brigu na veselje kad mu je teško – ja gulim jagodice o tastaturu. Obično u praskozorja kada je maglovita granica između sveznanja i neznanja.

Kroz moje pisanje upoznao sam te sa onim malim dvogodišnjim Bogdanom sa velikim obrazima, klempavim ušima i beretkom na glavi koji kad god neko poželi da ga uzme, pruža ruke čak i ka neznancima. Belina papira mu ne da da nestane iz mene matorog i hvala joj. Upoznao sam te i sa onim oznojenim Bogdanom spartancem koji se napolju neprestano bori. Ni protiv čega, već za. Za dašak svežeg vazduha, za malo sunčeve svetlosti i iskrenosti. Belina papira ga je oživela i hvala joj.

Ovaj beli papir bio mi je i lekovit. Bio mi je drug za razgovor kad niko nije imao vremena da sluša, rame za plakanje kad niko nije umeo da razume i jama u koju sam mogao da pljunem sve strahove i tajne znajući da će tu zauvek ostati zakopani. Bio mi je saveznik za male lične pobede i učitelj za sutrašnjicu. Belina ovog papira učila me je da stvaram smisao ni iz čega, da smisao nalazim ni u čemu, da sklapam sebe kao bele puzle bez ijedne slike, da osposobim ovu mašineriju unutar mene za postojanje bez ikakvog uputstva za upotrebu. Bio mi je, i još uvek je, ogledalo mog lica i naličja.

Pišući te redove smisla i besmisla, vrlo često kuražim sebe uplašenog kad vidim da mi hrabrosti ponestaje, podsećam sebe bandoglavog na ono bitno što se bojim da ću zaboraviti i opominjem sebe nemarnog na doslednost koja u svetu oko mene iščezava. Još češće, skoro pa redovno, po ovoj beloj ’artiji tetoviram lične slabosti kako bi mi zanavek vrištale u lice i bile skretničari na stranputicama. Ako malo bolje pročitaš šta na ovom mom papiru piše, shavtićeš da tu ima i nesigurnosti, neznanja, nezrelosti, stajanja u mestu, ličnih borbi, skrivenih tuga, ključaonica bez ključeva i kojekakvih gladnih mrakova.

[/blur]Nikada te ne lažem, ali možda ni ne govorim istinu. Znam sigurno da ti pišem moju verziju stvarnosti koja je naučila da bude oslobođena potrebe za bilo čijim odobravanjem. Naučila je to jer je preživela ćutanja, osporavanja i nerazumevanja. Među ovim slovima ja sam našao sebe. Život. Besmrtnost. Ja pišem za sebe, za ljubav, za sutra.

Tebi dugujem zahvalnost, jer čitajući, možda i nesvesno, deliš sav taj teret sa mnom, što razumeš moje šizofrenije i što delimo slična ludila, strahove i razmišljanja. I ne veruj mi uvek, jer pametni ljudi obično uvek znaju šta misle, a ja, izgubljen u lavirintu interpunkcijskih znakova, saznam šta mislim tek kad pročitam šta sam napisao.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.