PISMO SEBI

Drago moje Ja,

Kako si? Dugo nemam nikakvih vesti od tebe, iako znam da si tu. Blizu. Nisam ti pisao skoro, mada vrlo često mislim na tebe, ali evo došao je trenutak.

Pre svega, dugujem ti najiskrenije izvinjenje što za proteklih četvrt veka toliko često nisam verovao u tebe, iako si mi bio iskren prijatelj. Zatim ti dugujem izvinjenje što sam bio povodljiv, što sam verovao više drugima nego tebi, što sam slušao ove laži spolja a što sam tebe koje si istinom vrištalo iznutra ućutkivao. Molim te izvini što sam te ostavljao da budeš samo, što sam lutao i nisam ti se vraćao, što si možda brinulo.

Tamo napolju viđao sam da se ceni ono što je skupo iako sam znao da veću cenu zaslužuje ono što je vredno. Tamo svi govore da žele promene a niko nije spreman da prvo menja sebe iznutra. Tamo se svi trude da pričaju što više stranih jezika a niko ne ume da zaćuti na maternjem kad treba. Napolju se nekom perverznom logikom ljudske duše uvek lakše udružuju protiv nečeg nego za nešto. Trebalo mi je vremena, a onda sam shvatio.

Fotografija: Igor Morski

Znam da kad od buke tuđeg licemerja nisam mogao da zaspim, kad mi je mandibula od straha škripala o sekutiće ispod nosa, kad sam od besa drhtao pred nepravdom… To si bilo Ti. To si me Ti pomeralo iz mesta, od gorčine bilo si mi grč među vilicama, vrišteći iz podruma bilo si mi nesanica, terajući me da se probudim i reagujem. I uspelo si.

Čekalo si strpljivo na današnji dan prvo dok sam studirao nešto korisno, dok sam voleo uzaludno, onda dok sam tražio dobar posao, potom dok sam radio poslove koji donose novac… Ne znam gde sam čuo tu glupost, a još manje zašto sam poverovao u nju, da su u novcu sigurnost i spokoj.

Dugo te jesam izgladnjivao po podrumima svojih strahova ali evo me sada, izlupan preljubničkim šamarima, sa ožiljcima od kapitalističkih bukagija i sa isčupanim sistemskim čipom savremenog čoveka, došao sam da te zamolim za oprost. Možda jesam odocnio ali se nadam da nisam skroz zakasnio. Danas, kada ovako mator iznova detinje naivno verujem da se rečju može promeniti svet – ponovo pišem, kada ovako glup iznova najsigurnije znam da se od ljubavi može živeti – opet volim, i kada do sad proklet nevericom iznova celim srcem verujem u tebe tj. sebe – vreme je da izađeš iz podruma.

Molim te, izvini.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Video za ovaj tekst:

Ovaj post je dostupan i na: енглески