Ljudi Um

SREĆA JE U LJUDIMA, NE U STVARIMA

U životu retko kad sve ide po planu. Obično to što smo zaplanirali ili kasni kako bi nam čeličilo volju, ili iznenadi kako bi nam treniralo spremnost. Zato sam odavno prestao da planiram. I otkad ne planiram, mnogo se više osećam živim. Život je suviše kratak da bi se traćio živeći po planeru jer tada čovek živi kao da nikada neće umreti, a na kraju umre kao da nikada nije živeo.

Adresa mi je čardak, onaj što je ni na nebu ni na zemlji. Na noge sam obuo nomadska stopala a svoje ognjište začergario. U toj mojoj paralelnoj dimenziji nema više očekivanja, ali nema ni razočaranja. U njoj postoji samo Sada. Ono Sada koje mi grči i pumpa srce pod rebrima. Ono Sada kojim zauzimam prostor ovog trenutka i koje mi kovitla krv u žilama. Ono Sada koje mi puni pluća vazduhom a tuđim poljupcima luči endorfin do vrtoglavice. Ono najneustrašivije Sada koje mi ne dozvoljava da patim za bilo čim od juče niti da strepim od bilo čega sutra. I lepo mi je.

Planovi su nekako sebični, uvek u prvom licu jednine, uvek suvoparno povezani sa materijalnim, sa očekivanjima, sa egom, sa karijerom. Želje su čednije, humanije, odnose se i na druge, uvek obojene ljudima, osmesima i zdravljem. Zato danas imam samo želje. Nemam planove. Planova sam se odrekao u korist spokoja.

Fotografija: Dimitri Daniloff

I dalje se ponekad prevarim, jer sam kao čovek proklet nestrpljenjem, pa pomislim kako bi bilo lepo da se poneka želja ostvari brže. A to ne valja. Kad se žigoše vremenom na kraju uvek kao po pravilu pokaže srednji prst. Ona ‘oće kad ona ‘oće. Ne kad se tebi hoće. Zato ostvarenje želja uvek dođe onim smirenima i vrednima, a ne onima koji njeno ostvarenje nestrpljivo isčekuju.

I kad mi se u životu ne da, iz sve snage dajem sebe da na kraju i maler ustukne pred tolikim inatom. I kad su me ostavljali na cedilu, tada sam postajao još više svoj da su mi na kraju činilu uslugu suočavajući me sa samim sobom. I kad je bolelo, sa osmehom sam režao da se na kraju i bol umorila čekajući na moju suzu. I kad su govorili da ne postoje šanse, opet sam terao po svom da su na kraju veće rane imali koji nisu ni pokušali nego ja od par lupanja glavom u zid. Čak i kad sam znao da bijem unapred izgubljene ratove i dalje sam verovao u pobedu, jer se pobeda ne osvaja mišićima nego zaslužuje upornošću.

Željo moja, bilo bi lepo da se ostvariš. Mada ni ne moraš. Meni je i ovako sasvim lepo. Ne zato što imam sve, nego zato što mi ne fali ništa. I ti sama vidiš da sve što mi treba umem da nađem u ljudima, a ne u stvarima. Zato te i ne želim očajnički, nego više onako klinački radoznalo. Jer ljudi su ta moja sreća. A oni su tu. Sada. A ti zakasnela tvrdoglavko, kako hoćeš… Možeš doći, a i ne moraš.

You Might Also Like

8 Comments

  • Reply
    Maja
    12/05/2015 at 17:25

    pametnicu moj, ovaj clanak ti je posebno dobar

  • Reply
    Vedran
    12/05/2015 at 19:22

    Odlican clanak. Svi mi koji jurimo za zivotom treba da izvucemo pouku iz ovog clanka. Hvala ti Bogdane.
    Vedran

  • Reply
    Mirjana
    12/05/2015 at 22:27

    Genijalno, kao da je iz moje glave neko misli pročitao…Svaki post je mini životna filozofija…Radujem se svakom novom postu,a u međuvremenu iznova čitam stare.
    Bogdane hvala 🙂

  • Reply
    SREĆA JE U LJUDIMA, NE U STVARIMA – Alternativa Informacije
    13/05/2015 at 08:25

    […] blog17dan.wordpress.com […]

  • Reply
    marko
    13/05/2015 at 09:09

    Ovaj clanak apsolutno odgovara samo jednoj vrsti ljudi i ne onoj vrst koja donosi razvoj i napredak. Odlikuje one koji sanjare i vole umjetnost. Prosto receno, zeljama nedostaju vremenski, prostorni i finansijski i drugi okviri koji ljude izbacuju iz zone komfora i dovode do napretka. Zelje su sjajne ali nedovoljne.

  • Reply
    Aleksandar Djuric
    15/05/2015 at 03:52

    Savrseno

  • Reply
    Ana Slavković
    24/06/2015 at 17:52

    Postovani Bogdane,

    Svaka cast i sve najbolje ti zelim u vremenu u kome se na svakom koraku potkrepljuje manipulacija, dvolicnost, foliranje, nasilje, ti okupljas ljude koji su tome suprotni.

    Uglavnom se slazem sa tobom, mada mislim da gresis oko nekih stvari. Npr sto se tice razvoda tvojih roditelja, razumem da si ozlojedjen, ali nemas prava da budes. Oni su zivelin svoj zivot kako su znali i umeli, a ti zivis svoj. Nemas pravo da im zameras ako su se svadjali,varali medjusobno, jer e to njihov zivot, a ne tvoj. Ako te iko u porodici nije kleo, ismevao, vredjao, maltretirao, ponizavao, mozes samo da im se zahvalis na svemu sto si dobio od njih. Mnogi nisu imali toliko srece.

    Stekla sam utisak da ti mislis da drustvo ljude ucini losima, a ja ti potpisujem da se losi ljudi (ima ih bar 2 biliona na Zemlji) radjaju kao takvi.

    Ako mogu da te zamolim da napises sta mislis o skolstvu u Sr i o uticaju istog na mlade generacije.

    Pozdrav, Ana

    atina.antika@gmail.com

  • Reply
    tacerka
    01/04/2017 at 07:55

    „…nema više očekivanja, ali nema ni razočaranja.“
    usvojila sam to posle odredjenog broja razocarenja, vrlo bolnih…i sad me zovu „tacerka“, po celicnoj lejdi…ali ipak retke su noci kad se ne uspavam uplakana i tuzna…

  • Leave a Reply