Ljubav Ljudi

PUSTI PROŠLOST DA PROĐE

Neke stvari, ljudi i postupci obeleže nas kroz život onako… Krvnički. Zarežu po najmekšem delu sigurnosti, razbiju macolom najjaču armaturu naše samouverenosti, zapale sve naše do tada spokojne sumnje. Kad sa tim završe, kažu da nisu namerno, obrnu dupe i odu. A mi, tako oćopavljeni, razbijeni i opečeni krenemo u budućnost da vučemo repove prošlosti, koji nam vrlo često rastu brže nego što se mi oporavljamo, pa dočekamo momenat kada sami sebe saplićemo o njih.

Počnemo ranjeni da dočekujemo nevine na nož, uplašeni da uterujemo strah u kosti hrabrima, sve vreme bolujući od teške bolesti koja se zove samosažaljenje. Ne vidimo vrata za izlaz iz mraka, napipavamo ih i tumaramo obično se tada hvatajući za pogrešne izbore. Pričamo o slomljnom srcu u tom trenutku ne znajući da ono zarasta mnogo brže nego povređeni ego. To je ta optička varka kada slepi od bola pomešamo srce sa egom, pa se zarobimo godinama lečeći neizlečivog najvećeg neprijatelja – sopstveni ego.

Njemu ne treba titrati, povlađivati mu, tešiti ga. Čim počne gladan da pišti ne treba ga hraniti  već ga ko kopile daviti pod jastukom, ko prvo mače baciti u vodu. Ako se to ne uradi onda tako nekastriran i potentan krene da se pari se našom sujetom i da, kao neka gamad, svakodnevno štancaju male ego tripove kojima dezorijetnisano davimo okolinu. Nema tog dušmanina iz prošlosti koji nam može naneti više bola nego sopstveni ego u sadašnjosti.

Sve je zapravo vrlo jednostavno. Nema tih dana koji ne idu u napred, niti sutrašnjice koja može da ide unazad, zato prošlost nekim organskim, prirodnim putem, umeli mi to ili ne, prevaziđemo. To je neporeciva istina, koju i kada bismo hteli da slažemo isprištila bi nam nepca. Zato, sve te pokojne slagane poljupce koji su nas naučili da ljubimo strasnije, te progutane slatke laži koje su nas naučile da sirovije ispljunemo istinu, te urokljive sudbine koje su se očešale svojim šugavom preponama o malo naše ljubavi, te nedovršene priče koje ni na uvodu nisu imale smisao, i statiste bez uloga u našim životima treba pustiti da nas prođu.

A kad nas prođu, naučimo da ih volimo i da im budemo zahvalni. Svane dan kada nas životna škola natera da ih se sećamo kao ponavljači svojih nabubanih lekcija za popravni. Tada je vreme da izvadimo iz đačkog ranca sve greške, strahove i bol koje smo nosili u njemu kao kamenje zbog kog nismo mogli  da idemo napred. Tada smo spremni da, vaskrsnuti iz sopstvenih strahova i sahranjenog ega, pametniji potrčimo u zagrljaj novim prilikama, da sada damo srce novim ljudima i ponovimo iste stvari sa njima svesni da nisu one bile pogrešne, nego naše procene ljudi sa kojima smo ih onda, u prošlosti, želeli.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

18 Comments

  • Reply
    Мирјана
    07/04/2015 at 12:02

    Да ли си објавио неку књигу? Ако јеси, где могу да је пронађем?
    Представник сам старе гарде, више ценим папир.
    Дивим ти се без поговора!!!!

  • Reply
    Ivana Milić
    07/04/2015 at 12:15

    Braćo blogomoljci, aman više od prosvećivanja naroda – ugušiste nas!
    od tolko pisanja nema koj da čita.
    Mudrosti, mudrosti…..popravite sijalice i slavine u svom stanu – tako se najefikasnije popravlja svet.

    • Reply
      Iva
      07/04/2015 at 12:58

      Sto si citala onda? Idi popravljaj sijalice i slavine…..

  • Reply
    Mirko Sekulić
    07/04/2015 at 12:44

    Odlicno,

  • Reply
    sanja milovic
    07/04/2015 at 13:26

    Sjajno!

  • Reply
    sanja milovic
    07/04/2015 at 13:27

    Reblogged this on aleksandra sergejevna.

  • Reply
    Ana
    07/04/2015 at 14:27

    nesto mi se ne svidja ideja ovog teksta … vise volim da osvijestim tu proslost nekim novim znanjima i kontekstima i da mi raste shvatanje o njoj… i da se sa tim novim shvatanjem razvijam trudeci se da postanem nesto bolje… tako se stari i to boli… i jeste da ce opet u tome biti onoga sto svakako nosimo u sebi, a ne neceg sasvim novog… ipak i male promjene mogu da budu revealing…

  • Reply
    Bojana
    07/04/2015 at 16:02

    Sve ovo je jedna velika istina koju sam prozivela, ali ne bih znala da sve to sublimiram i iskazem u par pasusa. Neosporna veštinaBogdane za razumevanje suštine i iskazivanje iste!

  • Reply
    Dubravka
    08/04/2015 at 21:47

    „…Pričamo o slomljnom srcu u tom trenutku ne znajući da ono zarasta mnogo brže nego povređeni ego… Nema tog dušmanina iz prošlosti koji nam može naneti više bola nego sopstveni ego u sadašnjosti…statiste bez uloga u našim životima treba pustiti da nas prođu…A kad nas prođu…Tada je vreme da izvadimo iz đačkog ranca sve greške, strahove i bol koje smo nosili u njemu kao kamenje zbog kog nismo mogli da idemo napred…“
    Nešto sam izdvojila, mada se tu nema šta izdvojiti. Sve je opisano s nevjerovatnom lakoćom i sposobnošću mišljenja i izraza.
    Kao i do sada moje divljenje i zadovoljstvo poslije čitanja. Bravo Bogdane!

  • Reply
    Stranac
    08/04/2015 at 23:04

    Reblogged this on mankatvito.

  • Reply
    andrea
    13/04/2015 at 00:01

    super, sviđa mi se poetičnost 🙂

  • Reply
    markom656stratus1975
    06/05/2015 at 08:07

    Svaka cast,Iva…:-)

  • Reply
    Emotivno nezakinuta
    28/07/2015 at 09:33

    E hvala ti ko bratu za ovaj tekst. Do juče nisam znala da postoji ovaj blog a danas si moj lični psiholog. Trebalo mi je da mi ovo neko napiše, pa makar ne bilo upućeno meni direktno! Svaka čast!

  • Reply
    Nevena Grujicic
    09/08/2015 at 23:36

    Svaka cast!

  • Reply
    tatjana adamovic
    06/09/2015 at 20:00

    bravo,odlican text.

  • Reply
    Svetlana
    07/09/2015 at 08:12

    Vrlo plitko… o kakvoj prošlosti je ovde reč? „Prošlost“ je naš život, sastavni deo nas, a nadam se da u svima nama ima mnogo više vrednosti i dragocenih osećanja i sećanja koja nikako ne bismo želeli da izblede. Sve zavisi kakvim smo iskustvima i osećanjima ispunili tu prošlost, čima nam je ispunjen život…

    • Reply
      Katjenka
      07/09/2015 at 22:45

      Meni u ovom tekstu nema niceg plitkog. Svako ko je iskusio gorchinu koju vuche sa sobom zna o cemu je rijec i zasto je tako vazno otarasiti je se ….ili barem pokusati …a vrijeme teche svakako

  • Reply
    SAVO
    13/09/2015 at 10:25

    …niko se nije naučen rodio,kažu stari…˝ulaganje˝ u pogrešne ljude je neminovnost odrastanja i sticanja saznanja…greške su proizvod naše želje da u čoveku vidimo ono što želimo, a ne ono što vidimo…u ovim vremenskim cajtnotima malo njih ima sposobnost procena,na kraju krajeva nove generacije koje većinu svoje pažnje posvećuje svom ˝najboljem˝ prijatelju mobilnom telefonu ,i ne može proceniti osobu koja to isto radi…ispunilo se ono staro˝ne vidite dalje od ˝nosa˝…a duša srce ljubav i osećanja su za koji korak dalje…ili možda grešim, jer nisam raščistio da li je wajber ili wiber…ili je to ipak samo imaginacija…ko bi ga znao…

  • Leave a Reply