ŽIVOT MAZI PESNICAMA

Kao što mnoge na svetu život nije mazio, nije ni mene. Ali jesu ljudi. Ooo kako su to lepo radili. Nekad pogledima, nekad utehama, nekad dodirima, ali uvek iskreno. Pojavljivali su se kao po vojnoj komandi baš kad je najkritičnije. Kako su ta milovanja bila lekovita, spontana, ne tražeći ništa za uzvrat a dajući sve.

Milovali su me i lažima, i to godinama, ali za svaku muku ja sam imao ponekog spasioca. Smenjivali su se kao na straži. Nikad se nisu pojavljivali prerano, nikad prekasno, ali uvek u poslednjem trenutku. Bili su to ljudi, od krvi i mesa, različitih životnih dobi, polova, interesovanja pa i inteligencija. Bili su to obični grešnici, kaljeni na vrelini ovozemaljskih žarišta, koji su uspeli da vaskrsnu iz grotla sopstvenih strahova. Oni razbijeni o dno koji su umeli da se izdignu iz sopstvene srče. E baš ti. Oni su me reanimirali udarajući svojim pesnicama u moju grudnu kost.

Nikad ih nisam tražio, iako sam ih trebao. Valjda ih je ta moja iskrena potreba nekom tišinom koje samo duše umeju da čuju, dovlačila na moje stranputice. Uvek su mi prilazili sa osmehom. Voleli su me i pre nego što bismo se rukovali. Znali gde me boli i pre nego što sam zakukuao. Hvatali me pod ruku i vraćali na put. Ponekad su samo bili skretničari, ponekad mudraci, a ponekad su i drsko gurali prste u moje otvorene rane uveravajući me da će tako zarastati brže. I nisu me lagali. Nikada.

Fotografija: Dimitri Daniloff

Naučili su me da ne postoje greške, samo ispravne odluke koje ponekad mogu da okasne. Ne postoje ogorčenost ni bes, samo iskreni osmesi i vera u bolje sutra. Naučili su me da nikad ne strepim jer treba imati poverenja u ljude. Da nikad ne tugujem jer tugu leči pitoma ljudska reč, a probleme časna ljudska dela. Nema osuđivanja jer ko ume da razume druge u rukama ne nosi mač koji sudi već ljubav koja leči. U sadašnjici kada svi sve znaju, kada teorije zavere rešavaju svaku nedoumicu, kada se svi pozivaju na neimenovane a pouzdane izvore, kada su gluvi uvek načuli nešto od mutavih, a slepi uvek nešto pročitali od nepismenih, od njih sam naučio da cenim onu sirovu, krvavu i kurčevitu istinu. Od njih sam naučio da nije istina ako ne boli, jer ako ne boli, ili ste je već znali, ili nije istina.

Nije me život mazio, ali ja njega jesam. I dan danas ume da zareži na mene kroz svoje balave čeljusti. Samo mu namignem, jer ga znam. Ne može on da stavlja na ispite koliko možemo da budemo petičari, niti da grize koliko rane mogu brzo da zarastaju. Verujte, na kraju se obeshrabri jer pred odlučnima čak i bezrepe životnje podviju svoj usrani rep.

Dobronamernih ljudi ima svuda. Iako ponekad deluje da ne vole da se regrutuju, uvek su spremni za juriš. Ponekad strahuju da njihovu dobrotu drugi ne prokockaju pa je često čuvaju u slamaricama. Ljudi belog grla čuvaju je za crne dane. U tom mom malom svetu, punom velikih ljudi, ničega ne fali, ali uvek ima mesta za još. Za još ljubavi.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески