Ljudi Porodica

I RODITELJI SU LJUDI

Dođu tako dani kada iako zauvek ostajemo deca u očima roditelja, nekom sudbinskom zamenom teza postanemo roditelji našim roditeljima. U samom startu to zvuči bizarno za obe strane. I za roditelje koji nas doživljavaju zauvek kao mlade, i za decu koja zauvek doživljavaju svoje roditelje kao za sve odgovorne…

Ja sam dete razvedenih roditelja. Pisao sam već o tome, ali sam pisao roditeljima. Sada pišem deci. Svoj deci. Onoj zauvek deci iako imaju pedesetak godina. Onoj deci koja će ostati deca sve dok ne daju daću svojim roditeljima. Deci koja čak iako su ljudi u zrelim godinama, i dalje previjaju ožiljke nastale razvodima iz detinjstva. Svoj deci, zarobljenoj u telima punoletnika koja su ostala nokautirana sudskim presudama, advokatskim ponumoćjima, savetima rodbinskih dušebrižnika…

Kao što se i rodimo bez naše saglasnosti, u većini slučajeva i razvodi se dogode bez naše saglasnosti. Zašto bi nas iko išta pitao kada to nije naša stvar, iako mi mislimo da je naša stvar više nego bilo čija? Taj razvod svakom detetu uvek dođe iznenada ma koliko bio očekivan. Ja sam recimo svoju nadu u opstanak braka svojih roditelja sebično čuvao od realnosti čak i kada je propast tog braka bila toliko očigledna da je njihovo zajedništvo počelo da mi smeta. I tad sam, nekako naivno i neosnovano verovao da bi trebalo da ostanu zajedno. Valjda zato što svako dete misli da bez te porodice ono samo ne bi umelo dalje, ne bi znalo kako, ne bi htelo bilo kuda.

A grešio sam. Identifikovao sam se sa tom porodicom. Sa njima dvoma. Nosio sam barabar sa njima taj teret propasti iako nisam učestvovao ni u stvaranju ni u uništenju te porodice. Davio me je. Stideo sam ga se. Stideo sam se pred njima. Stideo sam se pred sobom misleći da ima i moje krivice. Izbegavao sam ljude, komšije, rođake. I u trenucima kad sam znao da je razvod u najjačem jeku, kad bi mi neko postavljao pitanja oko toga, a uvek ima onih koji se najjače vesele na zagrištima tuđih nesreća, ja sam se pravio da ništa ne znam. Lažući ih. Tako mi je bilo lakše.

A onda sam pukao. Onda mi je dokurčilo. Onda se sav moj stid pretvorio u bunt, sve moje suze u snagu, a samosažaljenje u društvenost. Izlečio sam se od bolesti zvana brakorazvodna parnica kada sam shvatio da sav njihov prljav veš nije moj, jer nit sam ga nosio, nit sam u njega prdeo, nit sam ga ja iznosio pred druge. I to sva deca treba da znaju. Znajte da vi niste krivi, iako se tako osećate. Znajte da vi niste mogli ništa da promenite, iako osećate da je od vas mnogo toga zavisilo. Znajte da bi se sve isto dogodilo iako ste uvereni da je moglo da bude drukčije.

Ali morate znati i da su vaši roditelji, ma kako ih vi doživljavali, samo obični ljudi od krvi i mesa. Oni ljudi koji, iako su roditelji, imaju prava da greše isto kao i vi. Ljudi koji, iako su roditelji, imaju pravo na svoje ja, na svoje „ne“, i pravo na izbor. To što su vas rodili ne znači da ste vi postali njihovi vlasnici. Što pre shvatite da nisu sveci, da imaju pravo da ne umeju, da ne uspeju, da ne žele, da i oni prde, da svršavaju i da lažu, to ćete pre uvideti da su ljudi. Baš isti ljudi kao i vi.

Iz čitave te muke izvucite nešto dobro. Naučite da budete bolji od njih. To je ono što i oni sigurno žele – da budete bolji nego oni. Imajte razumevanja za njihovo roditeljstvo iako oni možda nisu imali za vaše detinjstvo. Budite taktičniji prema njihovim manama iako oni možda nisu uvek umeli da vide sve vaše vrline. Ne svađajte se sa njima jer im je vrlo verovatno dozlogrdilo svađanje sa samima sobom. Ne nabijajte im na nos sve što imate, jer su sigurno dovoljno obijali glave o zidove svojih bračnih soba.

I oprostite im. Iako je to najteže. Vi to možete. Jer vi ste deca koja su kroz najteže već prošla. Ne vucite repove tuđih brakorazvodih parnica i kroz vaše živote. Oprostite im i zbog vas samih, jer sve dok ste zlopamtila nećete imati priliku da budete bolji ljudi. I znajte da sve dok ne rasčistite sa lošim stvarima iz prošlosti svoje porodice, nećete moći da budete dobar primer onoj novoj koju gradite. A sada idite. Idite i recite im da ih volite ako imate sreće da su živi, a ako nisu onda im upalite sveću, jer ljubavi i svetlosti, ma koliko ih imali nikada nam nije dovoljno.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

11 Comments

  • Reply
    Perdika
    17/02/2015 at 11:56

    Pored ovoga, veliki je problem, nekada i veci, kada se ne razvode,a trebalo je to davno da ucine, zarad svih…

  • Reply
    ludabluna
    17/02/2015 at 13:56

    Rasplakao si me.

  • Reply
    И родитељи су људи | Зелена учионица
    17/02/2015 at 15:02

    […] Извор: https://blog17dan.wordpress.com […]

  • Reply
    Dubravka
    17/02/2015 at 23:56

    Teško je bilo mojoj generaciji napraviti taj „veliki korak“. Danas to nekako ide, ali mislim da u takvoj situaciji svi pate, pogotovo brojnija porodica. Majke, rjeđe očevi, su mnogo šta podnijeli da se djeca ne bi opredjeljivala, kojem roditelju dati prednost. Moje iskustvo je, da akteri neslaganja i uzroci razdora, vrlo vješto glume nevinašca i tako se pretvaraju da im mnogi povjeruju. Tu je i ta ljubav koju često spominješ, sa čime se i ja slažem, tako da uvijek poslije obećanja, krivokletstva i raznoraznih lažiju „umotanih u šareni papir i čak s mašnicom u boji“ oštećena strana povjeruje u bolje sutra i da ljubavi još ima. Kad shvati da je to druga strana zloupotrijebila, jer joj je lakše „poslije svega“ doći kući na ručak, i sve ostale komocije koje funkcionišu ma šta se dogodilo, bude prekasno za promjene, život je na izmaku.

  • Reply
    noviinternet
    18/02/2015 at 16:15

    Svaka čast – „u sridu“!

  • Reply
    jelena
    19/02/2015 at 13:39

    Mojim roditeljima nije bio dovoljan niti jedan zrak sunca kojim sam obasjavala njihove užasne živote. Tako da sam odavno odustala. Slažem se da su svi roditelji ljudi, s tim što se ljudi dele na različite kategorije… moji su u jednoj vrlo lošoj, jer roditelji koji svom detetu nikada ne kažu da ga vole, gde nema pažnje, pomoći, oslonca, utehe… ne zaslužuju baš ništa od tog deteta.
    Hvala ti na iskrenosti.

  • Reply
    Svetlana
    07/09/2015 at 08:21

    Čudi me kako uopšte imate obraza da objavljujete tekstove sa ovoliko prostih reči. Za ovako velike teme, treba da pre svega sebe pripremite i očistite, da pronađete reči koje su dostojne i teme i čitalaca. Zaista sramota da se ovako nešto uopšte objavi. Očigledno, još niste ni sami odrasli…

    • Reply
      Ljiljana
      15/11/2015 at 00:22

      Poštovana,
      „proste reči“ u ovom tekstu su u apsolutnom kontekstu i sjajno je to što su i u funkciji strasti

  • Reply
    Jasna
    30/12/2015 at 04:36

    Da…Svetlosti i ljubavi nikada previse.

  • Reply
    Jeca
    20/01/2016 at 14:23

    ….da, samo što oni nastave da vaspitavaju i tvoju decu, na isti način, da ih kvare i da im crpe energiju. Jer si im ti ionako već presušio (ostario, nisi im ispunio očekivanja ili šta već, prešli su na novu, frišku NaDu: unuka). I kako onda i dalje voleti te ljude?

  • Reply
    I roditelji su l(j)udi – miljana nimčević
    11/02/2016 at 15:07

    […] da svršavaju i da lažu, to ćete pre uvideti da su ljudi. Baš isti ljudi kao i vi.” “I roditelji su ljudi“, […]

  • Leave a Reply