Kapitalizam Srbija

NE KAŽE SE ŠEF, KAŽE SE ROBOVLASNIK

Prošle par godina švercovao sam neke parfeme i razmišljao da li je došao dan kulminacije kada ću kao akademski građanin morati da prestanem da maštam o poslu u struci i da se zbog bilo kakvog prihoda zaposlim u nekoj pekari ili mesari. I baš tih dana zove me drug i pita da li hoću da radim za neku švajcarsku fondaciju. Nisam lud da kažem neću.

Sutradan, zvoni mobilni, zove me vlasnik fondacije. Srbin, gastarbajter. Pita da li sam slobodan sutra da se vidimo i popričamo o poslovnoj saradnji. Bio je to jedan od najneprijatnijih razgovora koje sam u životu vodio. Nisam bio svestan da umem toliko intimnih pitanja da eskiviram, a direktnih i koska da nadmudrim. Pitao me je s kim živim, gde živim, jel imam vozačku, odakle mi pare za gorivo ako ne radim. Šta će ti ta brada? Imaš devojku? A dečka? Što su ti se razveli roditelji? Koliko kvadrata ti ima kuća? Što si studirao ta sranja od fakulteta? Kako si se to obukao? Kakva ti je to košulja? Nisam mu se najeb’o majke, ali zato karma jeste.

Saopštava mi da mu odgovaram i da od sutra, ukoliko odlučim da želim, mogu da radim za njega. Dobio sam posao. U sumrak, nakon par sati mukotrpnog i krajnje iscrpljujućeg ispitivanja izlazimo iz restorana u blizini njegove kuće. Krećemo niz stepenice. Odjednom gospodin kreće da se kotrlja. Upada u ulaz u garažu sa dva metra visine. Naočare, novčanici, ključevi, mobilni telefoni lete na sve strane. Čovek, polomljen i u neprirodnoj pozi leži ispred mene i kuka na sav glas držeći se za nogu.

Sledeća scena, ja dugačkim koracima u polučučnju idem niz ulicu noseći šezdesetogodišnjaka na leđima. Uprtio sam ga, što se kaže, na krke. Obgrlio me obnoške, jednom rukom oko guše, drugom oko čela. Unosim ga u kuću. Zovem hitnu. Javlja se Nada Macura. Veče ne može biti nadrealnije. Pita me kako se zove povređeni. Kažem Dimitrije Aleksandrić, kako mi se dotični i predstavio. U tom trenutku, on kroz bolove kaže „Nije mi to pravo ime, zovem se Srboljub“. Je l’ sam već rekao da veče ne može biti nadrealnije?

U mojoj glavi: crni Bogdane u šta si se uvalio, ko je ovaj mafijaš sa lažnim identitetom, kakve fondacije, završićeš u belom roblju u Pakistanu krv ti jebem. U periodu dok smo čekali da stigne hitna Srboljubu se pripišalo. Susrećem svoj zgranut izraz lica u ogledalu dok pridržavam Srboljuba da piša. U jebeni umivaonik!!! Kroz glavu mi prolazi „ovo zaslužuje beneficirani radni staž! ODMA’!!!“

Te večeri iznenađenjima nema kraja. Kad se olakšao saopštio mi je da ispod farmerki nema gaće (?!?!) a pošto će na klinici verovatno da ga skidaju, mora da ih obuče. Dok u spavaćoj sobi tražim gaćurine zatičem sebe kako pogledom memorišem sve što uspevam da vidim na njegovom radnom stolu: slike, kreditne kartice, ime na kreditnoj kartici, umrlicu njegovog oca, čitulju u Politici koju je dao ocu, fotografiju sa sinom i par lekova koje koristi. Nisam siguran zašto sam to radio, ali tada mi se činilo da se radi o osobi od koje ću možda u budućnosti više trebati da se branim nego što joj trenutno pomažem.

Usledila je najsramotnija scena u mom životu. Oblačenje gaća matorom Srboljubu koji, držeći se za radijator u predsoblju, menja boje od bolova. Okretao sam glavu u najneverovatnije poze samo ne bih li predupredio mogućnost da ugledam nešto. Ni dan danas mi neće biti jasno zašto bi iko šetao gradom bez gaća. Obukosmo se. Stiže hitna pomoć. Srboljub sve vreme ponavlja „Samo da Sida ne dođe, samo da Sida ne dođe“. Persida je njegova mama koja živi prekoputa. A on je sin sa Edipovim kompleksom razvijenim do nivoa retardacije. Sanitet je jurio kao da bežimo Kosaču a ja sam na rukama držao njegovu potkolenicu jer je na svaku rupu i krivinu kukao kao da ga kolju. Ukratko, tu noć na VMA su mu stavili gips a on je sutradan otišao u Švajcarsku gde je operisan.

Radio sam za njega oko osam meseci. Dogovor je bio da radim „part time“ i online od kuće. Bilo je dana kad me zove u 7 i 15 ujutru da mu pošaljem neka dokumenta ili u pola 11 uveče da me pita gde je „manki“ na tastaturi. Praktično, radno vreme nisam imao, tj. bilo je od jutra do sutra. Što se tiče mojih zaduženja, između ostalog, pisao sam radove njegovom sinu na temu „Isus Hrist na proputovanju po Indiji“, tražio organizaciju gde bi mogao sin da volontira jer je mislio da će tako da ga prevaspita, išao sa njim po gradu da nađe teretanu, vozio ga po banjama, smišljao razloge za davanje otkaza drugim zaposlenima i kucao emailove u njegovo ime.

Nakon njegovog povratka na štakama iz Švajcarske dobio sam, pored njega, novog nadređenog. Matoru, senilnu, paranoičnu – baba Sidu. Njegovu staramajku. Stalno obučena u crno, sa belom kosom ošišanom na paž, teget modrim krugovima oko očiju, veštačkim ciničnim osmehom i užasnim parfemom koji je terao na povraćanje, a koristila ga je činilo mi se na litre. Ona je bila i kadija i sudija, i policajac i žrtva, i baba i deda. U startu me je mrzela k’o Nemca jer „da nije bilo mene njen Srboljub ne bi polomio nogu“.

Taj posao je bio toliko histeričan i ekstreman da sam u jednom trenutku pisao Kofi Ananu pozivno pismo za konferenciju a onda Sidi tresao tepihe, zatim istraživao na Vikiliksu izjave sultana od Omana i pravio njegov dosije a onda orezivao Sidi ruže iza kuće, potom pisao predlog konferencije u Teheranu a onda sa Sidom ribao spomenik njegovog oca na Topčiderskom groblju.

Probudio sam se negde tek krajem leta kada me je njegov sin koji je došao na par dana u Srbiju pitao „Kako ti trpiš mog oca i babu? Zar ne vidiš da su obe lude?“ Slabo govori srpski, ali dovoljno da ga razumem… Kada sam svom poslodavcu objasnio da radim stvari koje nisu u opisu mog radnog mesta, da radim prekovremeno i da zahtevam pregovaranje o novim uslovima rada, zapravo sam sam sebi dao otkaz. Iskren da budem, nijednog trenutka se nisam pokajao. Nisam ja od tih koji robuju ni gazdama, ni plati, ni karijeri. Nisam rob nikome, još manje u bilo čijem vlasništvu, pa makar cena toga bila suviše visoka za nas sa dostojanstvom a bez posla.

You Might Also Like

19 Comments

  • Reply
    Анонимни
    01/12/2014 at 20:00

    Kad se čovek ne plaši posla, onda može i da pokazuje dostojanstvo. Takvi su u manjini, pa je tvoj postupak utoliko vredniji. Treba se suprotstaviti! Mnogo smo se povili i previše trpimo, posebno ono iznad čega možemo i moramo biti. KSM

  • Reply
    LaBiLnA
    01/12/2014 at 22:56

    Ovaj tvoj posao izgleda kao najgori košmar :))

  • Reply
    horheakimov
    01/12/2014 at 23:10

    Four Yorkshireman gradacija.

  • Reply
    opetnaistommestu
    02/12/2014 at 22:14

    Au, jbt, svaka ti čast što si i toliko izdržao. Moje iskustvo tog tipa je bilo mlako u poređenju sa tvojim i desilo se da je šef otišao a ja ostao, pa opet zamalo da stisnem crveno dugme za samouništenje. Iskreno ne znam šta bih uradio da sam bio na tvom mestu…

  • Reply
    ludabluna
    19/12/2014 at 15:03

    Jao majko mila, ovoga nema ni u Hrvatskoj. Ja s dva fakulteta prodavala cipele i čuvala djecu, al ovo….brate mili, show! 😀

    • Reply
      bLogdan
      19/12/2014 at 16:21

      Ovo je izgleda bila neka vrsta mog ličnog malera, nema veze sa državom u kojoj živim 🙂

      • Reply
        ludabluna
        19/12/2014 at 16:25

        Ni Kafka to ne bi bolje smislio. Što ti je život…taman kad pomisliš da si vidio sve, ono još bizarnije i luđe postoji. Kao i s izuzetno dobrim stvarima. Dese se, i budu vanserijske, za ispričati unucima. I onda te dobre stvari nose, i živiš od sakupljanja i čuvanja tih momenata.
        🙂

  • Reply
    Vanja
    10/01/2015 at 13:48

    Hvala ti, Blogdane. Konačno neko realnost u Srbiji da stavi na papir.

  • Reply
    Aleksandar
    13/01/2015 at 00:34

    „A sebi sam bio i rat i brat“
    Budi svoj,ako si u mogucnosti…

  • Reply
    Jovana
    13/01/2015 at 12:05

    Auuu svaka ti čast što si ih i toliko trpio. Ja bih i Srboljuba i Sidu poslala u tri lijepe, ne bih bila tako kulturna .

  • Reply
    Dejana
    28/04/2015 at 19:01

    Ja sam svom bivsem poslodavcu koji je imao 83 god. kad je bolestan morala da stavljam kapi u nos, da mu kupujem baterije za slusni aparat i stalno brinem o tome, jer se desavalo da odemo na sastanak u Ministarstvo poljoprivrede, a njemu istrosene baterije, nista ne cuje i jos gomila nebuloza da bi me na kraju molio da mi ne da pare na ruke nego ispise cekove u Maxiju…e tad sam pobegla…radila sam za njega oko 6 meseci

  • Reply
    nikolina
    28/04/2015 at 19:17

    Da…zanimljivo. Prosla sam slicno, imala tu epizodu sa gacama… Treznila pijanu i uradjenu gazdaricu, podmetala svoja ledja gde ona zaje*e. Dobro pamtim kada nije ispunila svoje obaveze i mene poslala da odnesem „posao“ i na sred hodnika me nas poznati glumac napadne, „nasamara“ uvredama pred gomilom ljudi jer posao nije zavrsen, i ja sedam u taxi placem u njemu ( jer imam deset min voznje taman da iskoristim da ne gubim vreme treba da se radi) stizem u firmu, delim posao koleginicama nasmejana da njih ne demotivisem i da na kraju sam uspela sve je bilo odlicno! Sem mojih zivaca…kada sam joj dala otkaz rekla je KAKO JE MOGLA TO DA MI URADI! Heh…kako sam?! 🙂

  • Reply
    Cinjenica znalac
    28/04/2015 at 19:29

    Trebo si stanglom i drugu da mu skrsis 😀

  • Reply
    Nada
    29/04/2015 at 08:05

    Radila sam za šizofrenu ludaču koja nikada nizakoga nije rekla lepu reč, nikad ničim nije bila zadovoljna a svaki se problem ili nagoveštaj istog rešavao se tako što ona dobije histerični napad i urla, vređa. A duševna hrana joj je bila da nekoga pljuje. Povod za eksploziju zla se nikada nije mogao ni naslutiti, makoliko hodali po jajima već bi se nešto našlo jer je suština priče bila da se ona na nekoga istrese. Trpela sam je dosta dugo tražeći drugi posao. Kada sam ga našla čak joj i nisam rekla nego sam napravila malu predstavu da sam bolesna i da dajem otkaz kako bi se posvetila lečenju. Naravno vrlo brzo je saznala istinu ali ja sam bila daleko od bljuvačice vatre. Uzgred dotična je takva prema i prema svojoj familiji. Nema privilegovanih hehehe

  • Reply
    Đavo nosi Pradu
    29/04/2015 at 23:02

    Hahahaha Evo sve isto to, samo puta 10, sam 13 meseci imala sa jednom takvom gospođom.
    Izvoli javi se da napišemo knjigu i bacimo Đavo nosi Pradu u smeće :*

  • Reply
    Darko
    30/04/2015 at 08:00

    Ti si kreten, kao i vecina komentara ovde. Das otkaz pa neka se slika. Nisi se ti ozenio za njega. I ja sam bio zrtva mobbinga, pa sam otisao. Nije problem u tom Srboljubu i sl. nego je problem u vama sto ste to trpeli.

  • Reply
    pomodoro89bg
    19/05/2015 at 18:58

    Evo kao da citam pricu sa mog prethodnog posla… samo sto sam ja nosila cvece u crkvu,pisala seminarske iz istorije za direktorkinog sina,crtala radove iz likovnog i jos gomilu stvari… na kraju sam ostala kratka i za dve plate…

  • Reply
    Ružica
    29/10/2015 at 23:43

    Dakle nasmijala sam se do suza…;)))) Zaboravila sam kako je zanimljivo u Beogradu. Živim u Hrvatskoj …

  • Reply
    Nerazumna
    08/12/2015 at 21:16

    Neobicno da si u startu imao takvo misljenje o njemu, a ipak radio 8 meseci. Zbog čega?

  • Leave a Reply