Svaštara

GODINU DANA POSLE

Pre tačno godinu dana preselio sam se u Barselonu sa koferima punim strepnje, nesigurnosti i nadanja. Danas, godinu dana kasnije, ti isti koferi stoje raspakovani ovde u Beogradu. Otišao sam tamo sa kartom u jednom pravcu, otišao da se ne vratim, da počnem novi život. Bolji? Drukčiji?

To se i dogodilo. Delimično. Drukčiji i nov definitivno a da li i bolji? Zavisi od tačke gledišta. Tamo se rodio jedan novi Bogdan. Bačen među neznance, različit mentalitet, nepoznat sistem vrednosti, plivao sam najbolje što sam umeo. Ali i davio. Kada je realnost ošamarila maštu, kada je istina razgolitila očekivanja, kada su pale maske, moje ambicije su se modifikovale.

Stanje na terenu

U zemlji sa 40 miliona stanovnika, stopom nezaposlenosti od gotovo 25%, mesta za strance nema mnogo. Među gladnima koji su nekad bili siti ne postoji multikulturalnost, već se rađa pritajeni ali bolno očigledan rasizam. U zemlji koja ima više praznih stanova nego punopravnih građana, krov nad glavom se teško stiče. Među besnima koji su nekad bili pitomi ne postoji kolegijalnost, već se rađa perverzan ali drzak rivalitet. U zemlji koja ima staru slavu kao jedan od stubova evropskih vrednosti, a sada ju je izgubila, spokoj se vidi u tragovima. Među nepismenima koji su nekad bili nepravedno mnogo bogati ne postoji moral, već se rađa brutalan i fatalan revanšizam.

Španija iz svemira

Divlji Zapad

Dvadesetsedmogodišnja devojka sa fakultetskom diplomom u rukama ne zna da se kilometar kvadratni može umesto rečima napisati i skraćeno kao km2. Profesor istorije iz Valensije koji misli da je Montenegro glavni grad Srbije i Hercegovine. Studentkinja literarnog novinarstva iz Brazila koja nikad nije čitala Dostojevskog i Šekspira. Tridesetogodišnjak, večiti student, misli da je glavni grad Bugarske Viktorija. Na moj komentar da nije Viktorija već Sofija, rekao je da zna da je neko žensko ime. U takvoj atosferi jasne socijalne neobaveptenosti i neobrazovanosti, nije bilo teško završavati fakltetske obaveze sa lakoćom.

Universidad Autonoma de Barcelona

Prijateljstva

U međuljudskim odosima vlada letargija. Ispijaju se pića, izlazi se po žurkama, smeje se, ide se na plažu, flertuje se, rade se ludorije… Ali trenutak kada neko od njih, Španaca, treba da žrtvuje pet minuta svog unapred ispaniranog vremena, zarad tebe, svog možda budućeg prijatelja, to se neće dogoditi. Trenutak kada uvide da umeš da odgovoriš, kada vide da nisi ranjiv, kada vide da si preduzimljiv i kreativan, ti iz potencijalnog prijatelja momentalno mutiraš u opasnost. Ti si taj koji će možda biti kompetentniji, kvalifikovaniji, koji će možda uzeti njihovo radno mesto, mesečnu platu, mogućnost za hipoteku… Ti si uljez, kog oni tako ne nazivaju. Samo kažu „guiri“ (dođoš)…

Ekipa sa mastera

Međuljudske odnose podelio bih na one sa Špancima i na one sa strancima. Kao podvrsta među Špancima pojavljuju se Katalonci. Rartitetna vrsta sa blagim porastom nataliteta tokom poslednjih recesivnih godina. Prgavi, hladni i mrzovoljni. Nacionalisti, neŠpanci, autonomaši i vatreni navijači. Cicije, ubeđeni u svoju posebnost, izuzetno kreativni i talentovani za umetnost. Kao podvrsta među strancima u Španiji javljaju se Srbi/Jugosloveni/Balkanci, ili ukratko Naši. Većina tih Naših su naša dijasporska bruka. Pilićari, šibicari, džeparoši, mutivode i secikese sa dosijeima po zemljama Šengenskog sporazuma i zabranama povratka u domovinu. Oni malobrojni koji takvi nisu su studenti, ili punišići ili slepci, na master ili doktorskim studiijama.

Iz ličnog iskustva naglasio bih posebnu relaciju u odnosu sa ljudima iz Brazila i većine zemalja Latinske Amerike. Imamo neverovatno mnogo sličnosti. Sličnosti u smislu da smo primili svu pošast koju nosi modernizacija i XXI vek al nismo izgubili, ako ništa drugo, onaj osećaj stida kad nešto pogrešimo, srama kad nešto skrivimo. Umemo i dalje da pocrvenimo kad uvidimo da smo pogrešili. Umemo da imamo meru, da budemo pristojni i učtivi. Mladi ljudi u zapadnoj Evropi to odavno ne poseduju. Da ne generalizujem, malo je onih koji i danas znaju šta sve to znači.

Kapitalistički luna park

Na poslu svi ti govore da se svakog paziš. Svi bi da ti kažu nešto u poverenju, da te uvuku u neki tabor, da ti šapnu nešto u ćošku na pauzi. A onda da te iza zatvorenih vrata odrukaju šefu ako na tu igru poverenja nasedneš. Ne mislim da je to stvar mentaliteta, već kapitalizma. Zapadnjački mozgovi od devet do pet nisu ljudski. Rade na frekfencijama hijena. Bore se za prevlast pa makar bile i čistačice u supermarketu. Nude pomoć, ne štede komplimente, al krvavo naplaćuju svaku uslugu. Samo oni nadređeni koje je život mleo, pa im malo umanjio sujetu, nagrade tvoju korektnost. I to bez mnogo reči, već sa nekim evorom više na kraju meseca u koverti.

Port Aventura – zabani park u okolini Barselone

Priča o mentalitetu i temperamentu je već nešto drugo. Tu izlazi na videlo mediteranski šarm i neodoljivost. Tada postaje jasno zašto su odmori i letovanja u Španiji nezaboravni. Sve počinje da bude šareno, pitko, slasno i, ako imate sreće i para, na repeat. Ove godine deset dana, a sledeće ako bog da, eto vas i dve nedelje. Sangrija, tapasi, Dali, taverne, pivo, kokteli, Pikaso, cava, cafe con leche en el vaso, churosi, Gaudi, gofresi, enpanadas, tinto de verano, Lorka, jeftin alkohol, žurke do podne i more vam zadovolje sva čula. Bukvalno sva. Svi goli, nauljeni, pripiti, euforični, komunikativni… Na sve strane bikini, toplesi, trbušnjaci. Jedan čulni luna park za punoletne. Urnebesni rolerkoster za sve one koji su single, a ringišpil za one koji su u vezi. Autići na sudaranje za one koji su u klimavim vezama. Doživljaj neopisiv, al vrlo lako ostaješ bez nagradne vožnje.

Ukratko

Španija nije ono što doživite na letovanju. Ona je mnogo više od toga, a i mnogo manje. Lepa i neodoljiva, ali zbog krize ne tako gostoljubiva kao ranije. Ovde sam sa raspakovanim koferima jer me tamo ništa nije zadržalo. Izgleda da još uvek nisam dobio dovoljno jake šamare od Srbije da bih mogao lako da je pljujem. Naprotiv, uverio sam se u to koliko vredimo. Ne znači da opet neću otići nekud, niti da se neću opet vratiti. Ipak, na kraju krajeva, bitno je imati i gde vratiti se.

Beograd iz svemira

You Might Also Like

12 Comments

  • Reply
    tangolina
    15/02/2013 at 16:35

    Ponekad je potrebno otići daleko, da bi znao da je ovo što imaš stvarno vredno. Isti doživljaj, slične priče imam vezano za boravak u Moskvi..Ima dve ipo godine da sam se vratila kući i ne žalim 🙂

    • Reply
      bLogdan
      19/02/2013 at 11:04

      Nije mi namera da ovaj tekst bude opravdanje za sve one koji nisu imali hrabrosti da odu, već da bude otrežnjenje za sve one koji misli da je trava zelenija u komšijskom dvorištu. Hvala na čitanju 🙂

      • Reply
        tangolina
        19/02/2013 at 12:15

        Ponekad treba mnogo više hrabrosti da se vratiš..kao i hrabrosti dok si tamo da svet gledaš bez ružičastih naočara..
        Tu smo- čitamo se 🙂

        • Reply
          bLogdan
          19/02/2013 at 22:36

          Odlično si ovo rekla, apsolutno se slažem!

  • Reply
    Milosevic Milan
    15/02/2013 at 16:42

    fantasticno

  • Reply
    vuckovicnamestaj
    15/02/2013 at 18:37

    Potrebno je otći, da bi se vratili…

  • Reply
    Kata
    21/02/2013 at 20:34

    Mudro zboriš, mladiću! Ugao iz koga gledaš je dokaz da imaš odlično polazište u zivotu, nepristrasno i racionalno. Drži se toga!
    P.S. Ganuta sam činjenicom da ste postali mladi i nadasve – zreli ljudi.

    • Reply
      bLogdan
      22/02/2013 at 16:31

      Hvala na čitanju i komentarisanju. Velika mi je čast što ovo čujem upravo od Vas. Znajte da u mom pisanju ima deo Vas, krivi ste za štošta. Pozdrav!

  • Reply
    Luna Morena
    12/03/2013 at 13:06

    Još uvek skupljam živce, ovde, da ostanem.
    A gajila sam nadu da ću imati gde da odem, ako prvi plan propadne. Samo ne videh u ovom tekstu, ništa ono o čemu maštam.. tamo daleko.. Što me je prvobitno i nateralo da ih volim.
    I nju.
    Ispada da trguju vrednostima koje su nasledili.. a prihvataju ono što im se nametne iz „sveta“.. Verovatno zato i nastaje jaz između onoga što smo mislili, želeli da tamo vidimo i onoga što smo zatekli. Bojim se, da ću uskoro početi da „pljujem“ ljude oko sebe.. a zemlja nije kriva ni zbog čega..

    • Reply
      Jelena
      18/03/2016 at 00:37

      Moj naslov bi bio “ I nakon pola godine vratih se svojoj zemljici“. Hvala Bogdane na svom pisanom iskustvu koji me je vratio I podsetio na dane provedene u Castellonu. Otisla sam zbog brata a vratila se zbog tadasnjeg momka a sadasnjeg supruga. Brat je ostao da se bori kao lav medju hijenama, I uspeo je, pa ga sada gledaju kao kralja sa visokom dozom prezira,jer jos uvek ne razumeju I ne vide gde grese, a misle da je Madrid na moru. Textovi su ti fantasticni.

    Leave a Reply