Ako nije problem ja bih sad da odem na spavanje… Poštovani strahovi, cenjene utvare prošlosti, nedovršene priče, neizvesnosti i bolu, nemojte me shvatiti pogrešno, al ja bih sad malo da samujem. Tihujem. Suviše ste mi bučni. Pogotovo vi – tuđa očekivanja… Svi govorite istovremeno, lupate vratima u mojoj glavi, smetate mojoj uspavanki koja bi sama sebe pevala na uvo mog spokoja. Smetate mojoj samoživosti i nesvesti.
Šta se bunite odmah, pa vidimo se ujutru. Kao i uvek nateraćete me da ustanem na levu nogu. Popićemo prvu čemerušu zajedno a onda ćete me pustiti da neumiven odem u dan. Svaku moju tišinu ispunićete mi svojoj bukom bez zvuka i nota. Bez reči i ritma.
Molim vas imajte milosti. Pa zar ne vidite da je čak i moja pidžama već odavno zaspala. Zar ne vidite da je hrkanje već odavno u čekaonici. Čeka da uđe u moj krevet i počne da svira, a vi mu ne date. Idite drugoj deci, ovako nespremnoj i nespretnoj ko što sam ja. Pa zar sam ja jedini kom gazdujete? Pogledajte koliko još glupog sveta ima. Idite njima. Svrbite malo njihvu kožu. Plačite malo njihove oči. Grizite malo njihove osmehe. Što sam vam ja toliko zamiljiv? Jel zbog mog prkosa? Jel zbog mog inata i opiranja?
Cepa vam samouverenost to što osećate da u vas ne verujem čak iako vam se obraćam. Boli vas činjenica što me uplašite samo na minut, što me zabolite samo na dan… Nervira vas što ste digli hajku na mene, a nikako da me uhitite? Što me stalno vidite a nikako da me savladate? E pa ni nećete.
Bežaću od vas dok god u nogama imam vetra. Dok god u glavi imam tempera. Dok god mi osmesi imaju glasa da gluvima pevaju. Branim se od vas tako što vodim ljubav sa iskrenošću. Zato mi ne možete ništa. A kad mi dokurčite, čak ni tada vam se neću predati. Tada ću svoju belu zastavu dati smrti, a onda ćete pući od svetlosti, topline i čistote… Vi davitelji moje mladosti, tapkaroši moje sigurnosti, vi strani plaćenici što švercujete nelegalan bol preko granice pristojnosti u moju sobu. Nije prvi a ni poslednji put da ćemo moja nesanica i ja dočekati svitanje gledajući u tavanicu… Al bar sam vam rekao sve što sam hteo. I da, još nešto. Jebite se.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Podeli:
Ovaj post je dostupan i na: енглески
5 comments
Ako si im rekao.
aoo!
Obozavam te 🙂 Ne moram ni da pisem ti vec sve napises umesto mene ….i moje si nesanice oterao do prve jutarnje cemeruse ali si ih izgleda rastareao i s jutrom dobrim raspolozenjem tnx!
Uuuuuu, najbolji!!! Ili se pronalazimo,a?
netko je jednom rekao:lako se prepoznamo, ako se zelimo vidjeti.ja te vidim Blogdane. i sebe- najteza stvar ikad. veliki pozdrav iz Zagreba.