Rani jadi Svaštara

KRAJEVI BEZ KRAJA

Jel ste razmišljali nekad o Kraju? Nisam ni ja dok mi se nije dogodio. Čak ni tad u tom momentu, nego godinama, danima, satima posle. Krajevi su nekako zubati. Vrebaju iz prikrajka. Dogode se nenadano. Prežive se… Dese se svakom. Deluju robusno, bahato i bezobzirno. Ne kucaju na vrata tvoje privatnosti. Samo tako nevaspitano banu, uhvate te nespremnog, neumivenog, golog. Ti uplašen, a Kraj dominantan i nasmejan. Likuje nad tvojom slabošću. Poslastica su mu samouvereni. Njih najviše voli da razumevarava i obeshrabruje.

Sećam se svojih Krajeva. Davno su se dogodili. Odavno. Poslednji čak pre petnaest minuta. Imam i par starijih Krajeva. Bio sam svedok kraja svoje Porodice. Izdahnula je na svom punoletstvu. I na mojim maloletnim rukama. Kraj joj je bio neminovan još pre nego što je prohodala, al smo se nespretno i uzaludno borili za nju. Nažalost, samo smo je terali da se zlopati u bolovima. Umirala je dugo i bolno. Boleli su je pogledi, uzdasi, petice, ručkovi, slave i laži. Izjedali su je strahovi i nesigurnost. Konačno je preminula naočigled svih, ni od čeg drugog, već od ravnodušnosti i samoživosti. To ju je dokrajčilo. Žao mi je bude ponekad. Ne zato što je bila dobra, već zato što su i gore preživele. Sećam je se sa gorčinom i dečijim strahom. Sretnem je nekad kad šetam kroz uspomene. Kažem joj “Dobar dan”. Al ona me ne razume jer ne zna šta to znači. U gomili srče, ostali su neki krupniji delovi koji su još uvek upotrebljivi, ali nikad se neće sklopiti u nešto što će biti korisno. Ko će sve to razumeti. Možda samo Ćutanje razume sve ovo. Ono ju je i izjelo…

Fotografija: Eric Johansson

Fotografija: Eric Johansson

Ćujem korake još nekih Krajeva. Upravo je jedan skoro otišao u pravcu zapada. Bio je kao sunce, a onda je zašao. Kao i većina Krajeva, bio je brz. Gotovo neuhvatljiv. Došao sa svitanjem, umro je sa sumrakom. Imao je tri godine. Sad mi samo ponekad zamiriše, kao reinkarnacija. Čisto da me podesti da je postojao. Ne srećem ga u aleji uspomena. Upalio bih mu sveću, al ne znam gde je pokopan.

Umesto toga upalim sveću za Nove Početke. To je jedino što ostaje posle Krajeva… Ta Mogućnost za Nove Početke. Jako je stidljiva. Mora se sa njom nežno i strpljivo. Neretko i kasni. Kao u mom slučaju. Mislim da iz mesta kasni već više nego što je meni preostalo strpljenja. Ćopaju tu oko mene neki Počeci. Možda tek uče da hodaju, a ja zbog paranoje mislim da već hramlju.

Razgovarao sam sinoć sa osobom koja ima Nov Početak a nije joj se dogodio Kraj. To je tek agonija. Danas se zove Ana. Nije se tako oduvek zvala. Skoro je postala Ana. Rođena je kao muško. Bez Kraja je krenula u Nov Početak. Uskoro ide na putovanje u prošlost. U Argentinu. Tamo gde je čekaju albumi sa slikama, krštenica i majka koja čuva u maramici prvi zub koji mu je ispao. Kaže da joj se ne ide… Mislim se nešto, svakome su Krajevi još bolniji kad shvate kako su Počeci bili lepi…

You Might Also Like

4 Comments

  • Reply
    Wojciech
    02/10/2012 at 17:44

    Da…
    I svaki početak donosi neki vrlo spor poštar.

  • Reply
    Jelena
    19/10/2012 at 10:53

    Oduševio si me !

    • Reply
      bLogdan
      21/10/2012 at 11:32

      Hvala… Drago mi je da me čitaš.

  • Reply
    Jelena
    24/10/2012 at 08:35

    Uvek!

  • Leave a Reply